Kratka priča: Bojan Petković

Naopaka priča - Da li bi bilo bolje da možeš da premotaš život unazad?

Hitna pomoć odlazi sa mesta nesreće, i automobili se ne sudaraju. Air beg-ovi se izduvavaju i uredno vraćaju u table. Putnicima se vraća smešak na lice, dok im kola idu u rikverc. Pas se sklanja sa ulice, mačka ga više ne zanima.

Ja se vraćam u njenu zgradu. Pijan. Ulazim bez kucanja, vrata njenog stana skoro da se otvaraju sama. Dok ih smeštam u prvobitan položaj, kažem sebi u bradu "Nazad se vraćaj ne idi". Prolazim kroz hladan i dugačak hodnik, koji vodi do njene tople i dobro poznate sobe. Ulazim koracima u nazad, i uz uzdah sedam na njen tamno plavi krevet. Ona sedi sklupčana na jednom kraju, ja na suprotnom od nje. Ćutim. Ona takođe. Dugo je tako bilo. Posle nekog vremena počinjemo da pričamo, glasno i sa teškim recima. Onim najtežim. Ali kako vodimo razgovor tako ih je sve manje, kao i suza na njenom licu.

Ja sve tiše i normalnije govorim, kao da neko na daljinskom stiska dugme "- vol.". Smireniji sam, misli se smiriju. A njima se pridružuje i ritam srca koji je iznenada spor. Distanca između nas se smanjuje. Kaze "ljubavi, te sam varala, drugo smo mi", a ja je na to pitam nešto vezano za sinoć rečima "...rekao je Vlada". Ozbiljnost na mom licu se stišava. Žuta minuta u kojoj smo zaglavljeni bledi, a isto tako bledi i crvenilo sa njenih obraza. Teške reči nestaju, i u svetlo plavoj sobi deluje kao da nisu ni izgovorene.

Sat vraća se unazad, vremena je sve više, a sunce je sve prodornije i toplije. Stepen mog otrežnjenja biva sve veći, paralelno sa količinom džina u staklenoj ambalazi. Vraća se iz mene u čašu, iz čaše u flašu, a flasa u vitrinu. Sada je puna do vrha, netaknuta. Skidamo svu odeću sa nas i lagano je spušatamo po raznim uglovima sobe. Brzo se bacamo na čuveni teget krevet. Stari crni televizor, na joč starijoj komodi prekoputa kreveta, pušta film koji ide od kraja, ka početku. Gledamo ga sa dva petnaestominutna prekida, kako svakom mladom paru dolikuje. Spavam. Ne dugo. Budim se, sa smeškom. Nasmejala me, potom mi priča vic sa forom na početku. Deluje kao da joj je neko izbrisao sećanje, kao da se ništa nije desilo.

Vraćamo se u vertikalu u duetu. Stvari se brzo skupljaju sa poda i oblačimo ih. Ljubimo se jako. Grli me i daje mi jedan dug i glasan poljubac pred vratima. Odlazim. Zvonim dvaput. "dvaput zvoni uvek Poštar", kažem sebi. Izašao sam iz zgrade, vraćam se nazad kuci. Ulazim u stan, spuštam tešku crnu jaknu i skidam cipele. Odlazim do svoje sobe i dižem slušalicu, kažem "uskoro draga", a ona me pita "krećeš kada?", prekidam vezu. Telefon zvoni, ali se ne javljam. Pustio sam Bitlse koji pevaju "i hate my peerS"*. Vraća mi se bes u onoj količini sa početka priče. Smišljam kako i šta da joj kažem. Misli postaju sve neurednije, u urednoj sobi. Dostižu vrhunac nerazumljivosti. Bes u meni ne može biti veći. Dižem slušalicu i Vladin smotani glas mi kaže: "varala te Ana". Kako god okreneš, isto je i unazad.


--
*Pesma "Strawberry fields forever"